Kronika Tretjega programa Radio Beograd

Milan Mađarev

V ponedeljek, 28. novembra 2016, je bilo sledeče besedilo objavljeno/predvajano v kroniki Tretjega programa Radio Beograd - Milan Mađarev o 51. ediciji FBS! Besedilo je zapisano v srbščini:

 

51. Borštnikovo srečanje, najznačajniji slovenački pozorišni festival je održan u Mariboru od 14-23. oktobra 2016. Selektorka Petra Vidali je izabrala 11 predstava u takmičarskom programu i 6 predstava u pratećem programu. U okviru programa Mostovi je izvedeno 5 predstava, a Akademija za gledališče, film i televiziju iz Ljubljane se predstavila sa 6 predstava. Tokom Festivala je upriličeno predstavljanje švedskog pozorišta i dramatike i održani su strukovni susreti i izložbe. U ovom tekstu ću analizirati predstavu Projektator Zavoda Delak koja je jedna od nagrađenih predstava iz takmičarskog programa Festivala i performans Prisega (u prevodu Zakletva) Zavoda Kitch iz Ljubljane koji je izveden u pratećem programu.

Predstava Projektator u režiji Dragana Živadinova je nastala po motivima drame Kosmati majmun Judžina O Nila iz 1922. godine. Dosadašnji rad Živadinova može se podeliti na tri faze: Teatar sestara Scipion Nasica (1983-1987), Kozmokinetično gledališče "Rdeči pilot" (1987-1990) i Kozmokinetični kabinet Nordung (1990-1995-2045). Na jednoj strani scenski prostor i kostimi Dunje Zupančič asociraju na neko buduće vreme dok je veza sa savremenošću uspostavljena na sudaru idealističkih ideja i ideja neoliberalnog kapitalizma. Izvođači scenskih radova su bili Maruša Majer, Primož Pirnat, Romana Šalehar, Lotos Vincenc Šparovec i Tina Vrbnjak.

Reditelj koji se proslavio svojim jedinstvenim konceptima i mistifikacijom svojih predstava ostao je dosledan sebi do ulaska publike u scenski prostor. Živadinov kao neki autoironični ceremonijal majstor stvara tenziju oko toga "ko može da uđe mada će svi ući na predstavu", zatim podelom publike na osnovu starosne dobi koja posle prolaska kroz Fitnes (centar) Slavija dolazi u  klaustrofobičan prostor izvođenja predstave. Projektator me podseća na performans Weak Dance Strong Questions plesača, koreografa i reditelja Džonatana Barouza (1960) i reditelja i pedagoga Jana Riceme (1945) koju sam gledao na festivalu EXODOS 2001. u Ljubljani. U ovom performansu Barouz, nekada čuveni plesač uredno izbegava da ozbiljno zapleše u skladu sa svojim trenutnim (ne)mogućnostima dok reditelj Ricema dolazi do impulsa za ples koji ne razvija u ples. Sledstveno tome Dragan Živadinov kao zagovornik teatra u glavi i pozorišni alhemičar u Projektatoru priprema kontekstualni teren za otkrivanje neke tajne koje se zapravo ne dogodi. Razočarani mogu biti samo oni koji ne znaju da je alhemijska tajna u onome što izvođači najavljuju, ali nikada konkretno ne izvode. Ili kako bi to Umberto Eko rekao: "Moć onoga ko najavljuje istinsku tajnu jeste u posedovanju prazne tajne."[1]

Prijatno iznenađenje pratećeg programa Borštnikovog srečanja je performans Prisega (u prevodu Zakletva) Zavoda KITCH iz Ljubljane. Publika ulazi u scenski prostor "balkanske" krčme gde ih dočekuju Nenad Jelesijević u belom kič odelu i Lana Zdravković kao neka oskudno odevena kafanska pevačica. Dvoje izvođača uz pratnju plesne grupe naizmenično pevaju hitove turbo folk muzike od Mog beograda Cece Ražnatović pa nadalje. Između pesama su "garnirani" delovi životne priče performera u formi duhovitog dokumentarnog teatra o njihovom dolasku iz Srbije u Sloveniju početkom devedesetih, o uključivanju u nezavisnu umetničku scenu, sve do dobijanja slovenačkog državljanstva i njihovog (ne)planiranog venčanja. U Zakletvi je stalno prisutna ambivalencija emigranata koji mora(ju) da se dokažu od znanja slovenačkog jezika, preko adaptibilnosti na novu sredinu do zakletve koju polažu prilikom dobijanja državljanstva. Međutim, u izvođačima nije prestao da kuca ironični i auto-ironični otklon prema sopstvenom životu, umetnosti i sredini u kojoj žive. Ako je performans zaokruženi otisak jednog iskustva onda se publika nalazi u situaciju da bude (ne)rado podvrgnuta virusu turbo folk pesama koje po principu pro et contra polarizuju publiku. Nenad Jelesijević i Lana Zdravković, doktori filozofije morali su da nauče da ubedljivo interpretiraju pesme koje se verovatno ne nalaze na listi njihovih omiljenih. Paradoksalno, izvođenje turbo folk hitova uz velike količine rakije i pušenja na lični rizik (?) publike, uz igru plesne grupe na sceni i oko kafanskih stolova potpomaže neosetno ukidanju tzv četvrtog zida. I kao da je sve to malo povremeno su se u igru uključivaliai dvojica revnosnih konobara. Jednom rečju, Nenad Jelesijević i Lana Zdravković su uspeli da performans podignu na nivo urnebesne zabave za narod što je retko dostignuće.

[1] Umberto Eko, Granice tumačenja, 86.